ЛУДОПОЕТИКА ПРОСТОРА: О ИГРИ, ПРИЧИ И КОРАКУ

Пошавши од хипотеза на којима Башлар заснива своју поетику простора, Јун говог архетипско-архитектонског модела психе, те Рикерове феноменолошке онто-нара тивне теорије субјективитета, у раду настојимо да испитамо семиотички и лудонаратив ни потенцијал видео-игре Шта остаје од идит Финч. Примарни фокус анализе биће на томе коју улогу имају наратолошки и литерарно-културолошки значењски слојеви игре – металептична измештања, интертекстуално кодирање и хибридна природа жанровске овојнице овог ергодичког текста (магични реализам, готска проза, лавкрафтовски хорор, дневничка проза, стрип, и тако даље) – при конституисању имерзивног играчког иску ства. Овакво читање игре Шта остаје од идит Финч, коју ћемо у тексту посматрати као репрезентативни експонент жанра „симулатори ходања“, отвориће простор за преиспи тивање не само њених идејно-тематских структура, већ и проблема наративно конфигу рисаног кретања по алтернативној спацио-онтолошкој равни, и то као знака: диферанци је сећања и смрти, деконструкције бинарне опозиције слободна воља – детерминизам, те онтолошки конститутивне функције наратива.