Hybris ethos-a? Прилог o патосном и респонзивном карактеру српскозаветног идентитета

Уколико би се из дијастатички поиманог искуства (светоживотно, метафорички и поетички) спектрирао бесконачни имагинарни простор српскозаветног искуства добило би се на интегративно плоднијим и дубљим, а то би значило и другачијим могућностима (српско-)заветног искуства живљења. Због тога се у овом прилогу уместо искључиво егзистенцијално-онтолошки инициране, жели приказати могућност феноменолошки мотивисане (православне) теологије и њене могуће дијакритичке, респонзивне и медијалне феноменологије завета. Теолошки казано – заветна христофанија као христопрозрачност богојављења. Или пак нешто формалније – херменеутичко-феноменолошка христопризматичност. Јер оно што нуди савремена (критичка) како медијална тако и респонзивна феноменологија као херменеутика диференције је у првом реду дијалошки, комуникабилно и у резонантно констелирајућем простору стварање услова за што је више могуће гушће разрађивање и самокритичко стимулисање одговорнијег како историјско-теолошког тако и теополитичког мишљења, говорења и деловања.